ГАБОШ се помиње 1437, кад су га од краља добили Таловци као посјед изумрле породице Ивана Алшана. Пред турском најездом село је опустјело, па су у њега досељени Срби.

У ослободилачком рату 1687-191. село је привремно напуштено. Описујући Габош 1697., пописивачи пишу како су на свом путовању, идући од Корођа и Антина, недалеко ријеке Вуке, међу барама, наишли на неколико Срба који су дошли из Босне, а име свога насеља узели су по имену раније пустог села Габош, које се налази с ону страну Вуке (adinvenimus penes fluvium Vuka confugientas intra palustris nonnullos Valachos ex Bosnia advenas, nomen tamen sumpserunt suae habitationis a pago ab olim deserto Gabos, existans trans fluvium Vuka). Идуће године (1698) Габош је давао 200 форинти, што указује на величину коришћеног земљишта, па свакако и на број становништва.

Године 1832. записано је да у Габошу има 37 српских кућа са црквом и једним свештеником. Године 1736. уписани су као домаћини 37 српских кућа: Никола Корулин, Марко Томашевчанин, Саздан, Теофан Милошевић, Вајо Диклић, Паво Рошолић, Станивук Бошњак, Станко Сопак, Стојић Цветковић, Стефан Кошиновић, Јован Стипић, Недо Роми, Илија Слушар, Станивук Ширић, Петар Саздан, Никола Мирковић, Паво Ђуровић, Деспот, Гаврило Шупић, Станко Руњанин, Вуковас Турничанин, Тасо, Јован Драшин, Васо, Јован Диклић, Стојан Поповић, Продан, Станивук Игњат, Теодор Кордулић, Тешо, Илија Вукадиновић, Симон Вуковић, Петко Мирковић, Вукосав Диклић, Антон(ије) Томашевчанин, Петар Стражић и Радоња Бошњак.

Године 1756. записано је овакво стање: село има 25 српских кућа, црква Ваведења Богородице је «дрвена, сасвим трошна и сирота. Парохију обдржава парох островски. Ђакона Михаила Јованова примили су (тада) за пароха. Епитроп је Василије Диклић, црквени син Јован Михајлов, кнез Ђурађ Поповић. Школе и учитеља немају.

Међутим, ускоро је дошло до промене на боље. Габошани су 1759. под руководством свога младога свештеника Михаила Јованова (који је претходне године рукоположен) сазидали нову парохијску цркву, посвећену сада Рожденству Богородице, коју је 30. јуна 1766. осветио митрополит Павле Ненадовић.

У Габошу су тада биле 54 српске куће, а 1791. већ је било 65 кућа са 405 душа. Године 1810. биле су 83 куће и 512 душа.